Ana Relax Kids | Učenje je detetova lična stvar
395
post-template-default,single,single-post,postid-395,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,,qode_grid_1300,footer_responsive_adv,qode-theme-ver-17.0,qode-theme-bridge,transparent_content,wpb-js-composer js-comp-ver-5.5.5,vc_responsive

Učenje je detetova lična stvar

Danas sam čitala tekst ruskog psihologa Mihaila Labkovskog koji tvrdi da sa decom ne treba učiti niti pisati domaće zadatke. On tvrdi da učenje ne sme da se nalazi u zoni odgovornosti roditelja i da je to u interesu obeju strana a roditelji nastavljaju da okupiraju tu zonu i vrlo ih je teško isterati odatle.

I sama sam nekoliko puta čula – Žurim kući dete mi ima sutra pismeni iz matematike ili Nisam spremila ručak cele noći smo učile istoriju, danas će da je pita. Pa, ko ima pismeni iz matematike, ko???

Labkovski kaže da decu ne trebamo da pitamo ni da li imaju domaći, ni da proveravamo da li su ga uradili. On je ubeđen da je učenje detetova lična stvar a zadatak nas roditelja je da ga volimo i gajimo nezavisno od njegovih postignuća, frizure, rezultata u sportu, muzici….. Samo bezuslovna ljubav deci daje snagu, veru u sebe, psihičku stabilnost i resurse za razvijanje talenata. Mnogi roditelji vole svoje dete bezuslovno dok je malo a čim krene u školu kreće umesto “Kako si?” ide “Šta si dobio?” a onda se roditelji ne zaustavljaju i to ide dalje “Moraš da očistiš godinu!” pa dalje “Zašto ne upišeš master, svi upisuju master?!” a onda “Kada ćeš naći bolji posao?” pa prelaze dalje “Što se ne ženiš/udaješ, vreme ti je ?” , “A kada će deca, samo ja nisam baka?” , “Jel razmišljate o drugom detetu?” ….i sve tako bez stajanja!!! Užas, zaista!!Roditeljski stil je trajno nezadovoljstvo i traženje propusta u detetovom ponašanju i životu, stil – Pa ja sam ti majka!!!! A u takvom odnosu nema mesta za poverenje, ljubav koja daje snagu, ni za užitak i raskoš komunikacije.

Labkovski je uveren da dok dete ne potraži pomoć ne treba mu se mešati. A ako nastavnici i pedagozi insistiraju da samo klimamo glavom i ne ulazimo u sukob sa njima jer oni primaju platu da bi naučili decu, da bi ih motivisali i zainteresovali. Ako dete nema sreće da bude kod takvog nastavnika naučiće sve to kada mu bude trebalo ili ako potraži pomoć od nas roditelja jer ćemo mu mi tada pružiti pomoć. Danas se obrazovanje može dobijati celi život i nema potrebe da unosimo paniku i nervozu u odrastanje deteta.

Dete treba samo da gradi odnose ne samo sa vršnjacima već i sa nastavnicima. Treba sam da brine za svoje ocene i da preuzme odgovornost za njih a tako ga učimo i da sam brine o svojoj budućnosti. Samo tako ih puštamo da “odrastu” i sami brinu o svojim “odraslim” problemima. Pružamo im podršku da budu samostalni i srećni.

Labkovski posvećuje posebnu pažnju tinejdžerima. Po njegovom mišljenju taj prelazni period je najteži u čovekovom životu. Dete naglo raste, sve je u potpunom neskladu a hormoni divljaju. Mnogi tinejdžeri se osećaju neshvaćeno, niko ih ne voli, usamljeni su, ne živi im se….I uz sve to stres zbog ocena, prijemnog…… To je kao da pacijent ima infarkt i ima trn u levoj nozi i lekari se brinu za trn (ocene) a zanemare infarkt, opisao je Labkovski.

Nažalost, za pojedine roditelje je daleko važniji uspeh u školi nego duševno zdravlje i odnos poverenja sa decom. Međutim, duševno zdravlje i odnos pun poverenja i ljubavi su daleko važniji za razvoj i budućnost deteta nego upis na dobar fakultet ili u prestižnu školu. Kaže ovako: ” Kontakt sa detetom, bliskost, mogućnost da se razgovara o onome što mu leži na duši, odgovori na pitanja koja ga muče, zajedno se radovati, proživeti sa njim važne trenutke njegovog odrastanja – eto čega se treba držati i šta ne treba prepuštati stihiji. A učenje može, čak je i neophodno. ”

Tako da, naučimo decu da uče i ostavimo ih da sami napreduju i otkrivaju koliko su sposobni i domišljati.

Oduševio me je tekst na Detinarije.com pa sam imala jaku želju da ga podelim i sa vama.