Ana Relax Kids | Razvod, roditelji…..i….DECA
447
post-template-default,single,single-post,postid-447,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,,qode_grid_1300,footer_responsive_adv,qode-theme-ver-17.0,qode-theme-bridge,transparent_content,wpb-js-composer js-comp-ver-5.5.5,vc_responsive

Razvod, roditelji…..i….DECA

Razvod je sam po sebi težak, kao i za roditelje tako i za dete naročito jer dovodi do velikih promena u detetovom životu. Deci je razvod zbunjujuća, nerazumljiva priča puna nelogičnosti i protivurečnosti.

Prvo o čemu sam razgovarala sa pedagogom je da li ostati u braku zbog dece ili se razvesti?  Iako u našoj sredini još uvek ide priča kako su porodice samohranih majki ili samohranih očeva neodgovarajuće za dete pa veliki brižnici i mučenici ostaju u braku baš zbog dece, po STRUČNOM mišljenju, za decu je upravo bolje da imaju miran život pored jednog roditelja nego da slušaju stalne svađe i rasprave roditelja, tako da ti što ostaju u braku zbog dece zapravo to rade zbog sebe, jer njima nešto tu odgovara. Ovakav roditeljski stav, – ostati u braku zbog dece –  ima po decu velike posledice, jer ona rastu pod pritiskom da su kriva (samim svojim postojanjem) za loš život svojih roditelja. Takođe, ne može se reći da su jednoroditeljske ili porodice samohranih majki ili očeva uvek štetne po dete. Istraživanja pokazuju da deca iz ovih porodica postižu ista akademska dostignuća i istih su ponašanja kao i njihovi vršnjaci iz porodica sa dva roditelja. Podrazumeva se da je za decu idealno da rastu uz oba roditelja – koji su uravnoteženi, zdravi (mentalno, fizički, emotivno, psihički), posvećeni deci i porodici. Ali, kada to nije slučaj, kada između roditelja postoje problemi koji se na drugi način ne mogu rešiti, onda je i za decu razvod njihovih roditelja – bolje rešenje. Deca onih roditelja koji žive u stalnim, teškim svađama – često nose brojne ožiljke. U zavisnosti od toga kakvo im je lično iskustvo braka njihovih roditelja, mogu imati veoma ružna sećanja, potisnute emocije, teškoće u kontrolisanju svog ponašanja. Ponekad su ta deca suočena ne samo sa svađama, već i sa tučama, pretnjama. U slučajevima zlostavljanja nesmemo lagati dete da je to u redu i da će proći. Posledice po dete u tom slučaju mogu biti neizmerno veće ako ostanemo u takvom braku nego da se razvedemo. Deca rastu zdravije i rasterećenije uz jednog roditelja koji je stabilan, nego uz dva koji su u stalnim međusobnim svađama, sukobima, tučama… Otud i stav – “Bolje dobar razvod nego loš brak”. Ponekad je upravo razvod način da deca odrastaju zdravo, samopouzdano, bez trauma. Osim toga, nekoliko decenija unazad i pojam porodice se uveliko promenio. Sve je uobičajenije da porodicu čini samo jedan roditelj i dete, a velika porodica sa oba roditelja i mnogo dece je sve više retkost. Roditelji su ključni u tome kako će se njihovo dete prilagoditi na razvod i novi život.

Kako deca uglavnom doživljavaju razvod i u kom uzrastu su deca najosetljivija?

Kako će dete doživeti razvod, zavisi od brojnih faktora, kao što su: starost deteta, prisutnost tokom roditeljskih svađa i sukoba, njegov odnos sa oba roditelja, način na koji roditelji doživljavaju razvod, itd. Za mnogu decu, razvod predstavlja olakšanje (jer shvataju da će prestati međusobna roditeljska netrpeljivost), dok kod neke može da izazove strah od nepoznatog (ne znaju kako će ubuduće izgledati njihovi odnosi, koliko će viđati mamu ili tatu…). Ovaj potencijalni strah se otklanja argumentovanim razgovorom i strpljenjem. Da li će se dete brže prilagoditi na razvod ili ne zavisi od reakcija roditelja, ali i drugih osoba koji ga okružuju. Ako razvod za roditelje predstavlja kraj sveta, dete će se isto tako osećati. Normalno je da su roditelji u toku razvoda pod velkim stresom i da nekada, ma koliko da se trude, ipak zaborave da na adekvatan način odgovore na detetove potrebe. Ili pak se trude da dete poštede svih loših događaja, pa dete drže po strani. To nije dobro, jer nije moguće sakriti mnoge stvari od deteta, već je potrebno sa detetom razgovarati o događajima. Ako dete ne dobije objašnjenje ono će samo konstruisati odgovore na neka pitanja i sebe može videti kao krivca za novonastalu situaciju.

Reakcija deteta, može zavisiti i od njegovog uzrasta i pola. Dete može razmišljati o tome kako da ponovo spoji roditelje, ali se može i veoma plašiti da će izgubiti jednog od roditelja. Svako dete različito reaguje. Normalno je da dete oseća bes, anksioznost, tugu jer mu se menjaju navike i život. Mogući problemi: sa spavanjem, loša koncentracija, problemi u školi, zloupotreba alikoholia ili droga, samopovređivanje, problemi sa ishranom, česti napadi besa, izbegavanje aktivnosti koje voli, povlačenje od bliskih ljudi. Znači, sve zavisi od roditelja. Nikada ne treba dete stavljati na mesto sudije između roditelja – to je strašno i to ubija dete. Dete ima pravo, koje niko ne sme da dovodi u pitanje, da veoma voli oba roditelja! Ima pravo da to kaže bez ustezanja i ima pravo da se to njegovo osećanje poštuje. Nekada je deci teško da se usude da kažu da su podjednako vezana za roditelja s kojim više ne žive, iz lojalnosti prema roditelju s kojim su ostali. Deca nekada, zbog svog prirodno egocentričnog mišljenja veruju da su oni krivi za razvod roditelja.Važno je da ih roditelji oslobode takvog mišljenja. Nekada deca imaju ideju da roditelji mogu da prestanu da ih vole kao što su prestali da vole jedan drugoga.Važno je objasniti im razliku između ove dve vrste ljubavi – par koji je izabrao jedno drugo i povezanost između deteta i roditelja koja nije „podložna razvodu”. Roditelji uvek ispred sebe moraju da stave dete I da kontrolišu svoj bes, tugu, ljubomoru…Moramo da izbegavamo prepirke i svađe sa bivšim parnerom, naročito pred detetom. Poštedite dete takvih iskustava jer će ih pamtiti ceo život i ostaviće traga na njemu.

Roditelji stalno moraju imati na umu da razvod znači prekid bračnih i partnerskih odnosa, ali ne i roditeljskih. Moraju biti zreli i razlikovati svoj međusobni odnos od odnosa prema deci.  Deca nisu nimalo kriva što se roditelji ne slažu. Ne smemo da zloupotrbljavamo decu , niti da sa njima manipulišemo. Deca ne smeju da budu „taoci”, „saveznici”, ili „kuriri”.Da naše dete ne bi stradalo, roditelji moraju da budu tim. Dete najviše pati u tzv. “partnerskim igrama” tokom razvoda. Roditelji često u razvodu zaborave na decu i bave se svojim partnerskim odnosom i tako povređuju sopstveno dete. Mlađa deca se često plaše da se roditelji i od njih mogu „razvesti“ ili jednostavno izražavaju brigu da će biti napušteni od jednog ili oba roditelja. Ovakvu situaciju kod dece roditelji često mogu da pogoršaju okrivljujući drugog roditelja za razvod ispred deteta, ogovorajući drugog roditelja na račun njegovih roditeljskih sposobnosti na primer „evo, zaboravio da te preuzme iz škole“ ili kako „ne ume decu nigde da izvede“  i sl. Ako deca nemaju „dozvolu“ da imaju dobar odnos sa drugim roditeljem ili ako smatraju ili tumače situaciju da treba da se „pripaze“ jednog od svojih roditelja u toku razvoda i nakon razvoda, velika je pretpostavka da će deca imati osećanje podeljene lojalnosti izmedju roditelja i uzdrmano bazično poverenja a u krajnjoj liniji mogu postati udruženi sa jednim roditeljem protiv drugog, što je jako loše za dete.Komunikacija od strane roditelja mora biti jednostavna i prilagođena detetu i njegovom načinu razmišljanja.

Ukoliko se deci pristupi na pravi način, moguće je da posledica razvoda uopšte neće ni biti.Istraživanje je pokazalo da, ukoliko razvod nije praćen većim konfliktima i ukoliko su roditelji uspeli da u ovom periodu dete što je moguće više zaštite od stresa, deca iz razvedenih brakova imaju uspešan razvoj i nemaju posledica. Deca koja se osećaju voljeno i prihvaćeno, lakše prevazilaze probleme razvoda. Zato posvetite svom detetu dovoljno vremena bez stresa. Igrajte se, razgovarajte, osmislite vaše sitne rituale, pokušajte da se što više smejete i zbližite. Obezbedite detetu, ukoliko je to moguće – laku “dostupnost”, odnosno viđanje sa drugim roditeljem, kako bi što manje osećalo gubitak i posledice vašeg razvoda. Pratite njegovo napredovanje u školi, ohrabrujte ga da oformi prijateljske relacije sa svojim vršnjacima.    Smatra se da deca pre treće godine ne mogu da pamte, tako da vlada mišljenje da što su manja deca, to su manje osetljiva. Ali, ipak, to ne znači da ih razvod ne pogađa. U suštini, sa svakim detetom treba na tu temu biti oprezan i polako mu to saopštiti. Prema nekim američkim istraživanjima,smatra se da su deca oko 11. godine života najosetljivija na razvod, zato što su celu deceniju provela sa roditeljima. Naravno, i adolescenti su veoma osetljivi jer je i njima samima u tom periodu sve teško, a posebno činjenica da mama i tata više neće biti zajedno.

Na prihvatljiv način reći deci istinu, njihove potrebe staviti u prvi plan, praktično organizovati život deci i stalno obraćati pažnju na emocije koje se kod deteta javljaju to je ono što će detetu jako puno značiti. Deci uvek treba ljubavi, topline, razumevanja, a posebno u ovako stresnom događaju. Važno je da roditelji ponavljaju detetu da ga mnogo vole i da mu to što češće pokazuju.

Za kraj nekoliko saveta koje sam dobila od psihologa:

-Naglasiti detetu da iako roditelji neće više živeti zajedno, da ga oboje podjednako vole i da se to nikada neće promeniti. Bez obzira na uzrast deteta, neophodno je konstantno uveravanje u to da ga oba roditelja i dalje podjednako vole bez obzira na promene u njihovom međusobnom odnosu.

-Naglasiti da dete ni za šta nije krivo i da su oba roditelja tu za njega i da će uvek biti tu za njega. Dete treba uveriti da ono ni na koji način nije uticalo na pogoršanje odnosa između roditelja i da razvod ni na koji način nije njegova krivica.

-Održavanje kontakta sa roditeljem sa kojim dete više ne živi, može značajno umanjiti stresnost razvoda i doprineti izbegavanju ozbiljnijih posledica. Za ovo je naravno neophodna saradnja oba roditelja i njihovo međusobno usaglašavanje. Nemojte isključiti oca iz detetovog života. Deca koja rastu uz intenzivno prisustvo oca imaju veće šanse za pravilan razvoj i razvijanje pozitivne slike o sebi. Ona ranije (u odnosu na onu decu koja rastu bez prisustva oca) progovore, ranije prohodaju, nasmejanija su, radoznalija… U kasnijem uzrastu, brže se navikavaju na obdanište i školu, lakše uklapaju među vršnjake, lakše prihvataju autoritet učiteljice, brže uspostavljaju radne navike… U još kasnijem dobu, otac postaje važan kao sagovornik, odrastao autoritet, drug… Zato je važno da im omogućite da sami grade svoj odnos, a ne da vi “uskačete” svaki čas da ih mirite ili kanališete njihove sukobe. Takođe, pazite da njihovo međusobno viđanje ne uslovljavate nečim što je vama (ali ne i detetu) važno. Odnosno, ukoliko alimentaciju (novac za izdržavanje dece) «pomešate» sa starateljstvom, i napravite između njih uzročno-posledičnu vezu, dodatno ste opteretili dete.

-Detetu je potrebno obezbediti što više stabilnosti u ovom nužno nestabilnom periodu. Ono je nesigurno i oseća se ugoženo, pa mu je potrebno da ima osećaj da je ipak nešto moguće predvideti i da se na nešto može osloniti. Bitno je da se što pre uspostvaiti neka nova  rutina koja će detetu obezbediti barem neki osećaj sigurnosti ( određenim danima se viđa sa roditeljem sa kojim ne živi, imaju zajedničke aktivnosti…. ).

-Iskreno razgovarajte sa detetom i NIKAKO ne govorite ružno o drugom roditelju pred detetom čak i da vas je partner prevario ili povredio na bilo koji način, zadržite to za sebe. Zarad deteta ne dozvolite sebi da pokleknete nižim strastima i oslobodite bes koji osećate prema partneru pred detetom. Dete treba da zna i da misli da mu je drugi roditelj dobar, da ga voli ne bi li izraslo u zdravu ličnost.

-Ma koliko opterećeni bili sopstvenim problemima, roditelji moraju staviti detetove potrebe na prvo mesto

-Međusobne rasprave pred detetom se moraju izbegavati

-Prilikom razmene poseta sa drugim roditeljem treba izbegavati ispitivanje deteta o tome šta radi bivši partner ili o čemu su razgovarali dok su bili zajedno. Dete ne bi trebalo koristiti kao posrednika u komunikaciji sa bivšim partnerom.

-Pružite detetu podršku  – Doslednost i istrajnost su veoma važni za dete bez obzira na otežane ili neotežane životne okolnosti. Deci treba stabilnost, toplota, nežnost i razumevanje. Koliko god se osećali loše, nikako ne smete zapostaviti dete. Dete i njegovo vaspitanje moraju uvek da vam budu na umu. I vi ćete se bolje osećati, kada vidite da je vaše dete zadovoljno i da odrasta srećno. Pružati detetu pažnju ne znači razmaziti ga. U ovom periodu nemojte dete štedeti njegovih školskih obaveza, treninga niti mu dopuštati da radi šta želi. Nemojte mu kupovati stvari, vodeći se idejom da će mu pokloni skrenuti misli. Budite detetu roditelj, pružite smernice i postavite granice.
-Prihvatite da je sasvim u redu da vas preplavljuju osećanja. Normalno je da ste tužni, besni, ljuti, iscprljeni, zbunjeni i frustrirani. Možete osećati i strepnju i strah i brigu za budućnost Dajte sebi predah. Sad je vreme da negujete sebe kao da imate jaku prehladu. Držite se rutine, jer razvod preti da poremeti odnose u gotovo svakoj sferi života, pojačavajući pritom nivo stresa i neizvesnosti. Rutina će vama i vašoj porodici dati osećaj strukture. Ne zapuštajte svoj fizički izgled i ne tražite spas u hrani.